Stajala sam u liftu i nisam mogla da pritisnem dugme
Stajala sam u liftu i nisam mogla da pritisnem dugme za naš sprat. Stajala sam tu skoro pet minuta. Komšija iz prizemlja je ušao i pitao me jesam li dobro. Slagala sam ga da sam zaboravila gdje idem. Vraćala sam se sa kafe. Sa našim mužem i jednom drugom ženom. Ne par. Samo ženom. Ona je sama, razvedena, dvije godine. Upoznali smo je preko zajedničke prijateljice, sve uredno, niko nije ništa skrivao. Imam 35, on 38, Centar Sarajevo, jedan sin 6 godina. On radi u građevinarstvu, ja u apoteci. Razgovarali smo nas troje već mjesecima o tome da li bi nešto pokušali — on uvijek pita mene kako se osjećam, ona ne pritiska. Sve je u redu na papiru. Ali u liftu, jutros, posle kafe na kojoj se ništa nije desilo osim razgovora, ja nisam mogla da pritisnem dugme. Pet minuta. Komšija. Lagala sam. Šta to znači? On je već kod kuće, ja sam u kuhinji, dijete je u školi, perilica ide, ja sjedim i ne znam šta je ovo. Da li mi je drago što je ona ušla u našu sliku ili mi je strah što ulazi i sve mi se mijenja? Drago i strah istovremeno postoje. Glava mi se vrti. Ne znam ni šta pitam. Možda samo da napišem nekome. Da li je ovo dobro? Da li je ovo loše? Trebam li reći stop ili nastaviti polako i vidjeti?