Šest godina u sceni, prazno mi je kao nikad. Burnout ili kraj [par Ž40-M42]

Poslednja godina i po dva, sve više osećamo nešto što nazivamo izmedju sebe 'prazno'. Idemo u isti klub, vidi se mnogo istih lica, izlazi po isti scenario. Pre tri godine bila je avantura, sad je rutina. Pišemo zajedno, par 16 godina, lifestyle aktivni šest. Vračar, oboje arhitekti, 40 i 42. Prvih četiri godine bilo je zlato. Klubovi u Beogradu, parovi iz inostranstva, putovanja na FKK destinacije u Hrvatsku i Tursku, prijateljstva koja su trajala. Mi smo se kao par produbili na nivoima koje monogamne kolege ne razumeju. Pre godinu dana sa simpatičnim parom iz Niša smo se sastali, tehnički seks je bio dobar, ali se vraćamo kući u tišini bez razmenjivanja iskustva kako smo nekad radili. Razgovaramo manje o tome u toku nedelje. Sex izmedju nas dvoje takođe je manje često, kao da rezervišemo energiju za scenu, koja nas onda ne hrani nego prazni. Pitanje šta je ovo. Burnout koji se popravi sa pauzom od šest meseci? Prirodni kraj svingerske faze koja je trajala koliko je trebala? Pukotina između nas dvoje koja se izrazava kroz scenu jer je tu lakše uočiti? Ili nešto suštinski u vezi sa godinama, telima, energiji? Posebno bi nas zanimalo da li je neko prošao kroz ovu fazu i kako se vratio, ili izasao iz scene zauvek i kako je to bilo. Ne tražimo savete šta da radimo, samo da čujemo iskrene priče onih koji su prošli sličan zid.