Седели смо у колима пред зградом и нисмо могли да изађемо

Седели смо у колима пред зградом и нисмо могли да изађемо. Скоро сат. Комшиница из 4 је излазила са кесама и махала нам. Ја сам се сагнула. Не знам зашто. Стид? Не знам. Враћали смо се са првог састанка са једним паром са апликације. Нови Сад. Они су из Кикинде, дошли су у град. Кафа, разговор, све у реду. Они су окей људи. Стварно. Жена ради у школи, муж нешто са камионима. Ми смо мој муж и ја, обоје 41, цервикални радник и програмер. Деца 8 и 12. Али у колима после... ја сам почела да плачем. Без разлога. Муж ме гледа збуњен. Ја не знам шта ми је. Свидели су ми се. Заиста. И мени се чини да и ја њима. Али нешто ме је стегло у грлу кад смо ушли у ауто. Можда је то стварност што удара. До тад је све била прича. WhatsApp поруке, слике, теорија. А сад имамо број телефона људи који би заиста... са нама. И они чекају одговор. Муж каже да није ништа страшно ако кажемо не. Али ја не желим да кажем не. Желим, мислим. Можда. Не знам ни шта желим. Само знам да сам седела у колима и да ми је комшиница махала и да ми је било криво све одједном. Да ли је свима овако први пут? Или сам ја нека луда